УТАМНИЧЕНИ СТИХОВИ
*
Утамничила сам стихове,
ланцима оковала песму
сазрелу, да се откине са душе.
Раздевичила породичну слику,
окрећући наопако калеидоскоп
старих добро чуваних,
мени драгих слика.
Појављују се нестварни
искривљени, гротескни ликови.
Не препознајем их.
Не знам шта бих с њима,
а не могу ни без њих.
Остајем без речи.
Ја – брбљива до мане.
Сада ћутим.
Замукле су моје песме.
Плачем. Чистим душу.
Нисам крива – мислим.
Нисам ни без кривице –
констатујем.
Можда сам могла
да спасим нешто
што се спасти дало,
али против Божје воље се
не може.
Ако растамничим песму
болеће ме.
Ако је оставим оковану
патиће она.
Ја већ патим,
И спремна сам
да платим рачун,
али живот смешећи се
каже – све је гратис!
Кућа части!
*
Leave a Reply