*
ВЕРУЈЕМ
Осећам олују.
Мишићи се затежу
kао струне виолине
које невешти свирач
притеже до пуцања.
Тетиве спремне
да одапну стреле.
У очима гомилају се облаци.
Тек што неће киша.
Осећам олују.
Ваздух се око мене комеша,
ветар ми мрси косу
до бола,
а бол моја
неизречена
лагано се претвара
у немоћан бес.
Осећам олују,
лудују дамари,
чујем хук оркана –
то се у мојој души
бес са немоћју бори;
за крв моје крви
за око мога ока
за срце мога срца.
Олуја пристиже.
Хучи, урла, вришти,
њишти као рањени коњ
кога треба устрелити,
јер га више нико
не може јахати.
Олуја узима свој данак.
Изгубљене илузије,
воља у парчићима
променљиво се спаја
у чудне слагалице.
Насмеших се од муке
утешној изреци –
„Нада умире последња“!
Не, ја нећу
dа она умре!
Ја ћу да се надам,
да у то верујем…
Да верујем…
Верујем…
*
Leave a Reply