Пачирски пут – Габријела Диклић

 
 

ПАЧИРСКИ ПУТ

 

По широком Пачирском путу

што се пружио срид равнице

изнико коров и травуљина

и по ди који стручак титрице.

Ни салаши што нуз пут стоје

нису ко кадгод чисти били,

оронили, руше се сами,

у њима више нико не живи.

Све што је живот собом носио

сви важни догађаји

ко снопље жита ужадима

с путом су повезани.

Прошло је вриме кад су друмом

касали коњи, шкрипила кола

једна за другим све до вароши

а да се није знало ни броја.

Вукли су коњи са њива рану

под теретом стењала кола,

иза њи је остала плаша,

узак, усичен траг од точкова.

По путу су се сиграла дица

боса, румена, жива

а прашина ситна ко пудер

била њим до колина.

Кад се рисари и рисаруше

касно увече с риса враћаје,

руке бриде од тешког снопља,

младост се не да, па запиваје.

Разливаје се писме по путу  

а свака липа, народна права,

те се писме и данас чују

ал већ одавно нема рисара.

Млади што су се дуго гледали

осићања су стидљиво крили,

ал драч крај пута и мисечина

тој су љубави свидоци били.

Те јесени су сватови прошли

друмом у касу пуном,

каруце сјајне, покровци жути,

па ко да лете друмом.

Сад по Пачирском широком путу

миле кола сва уштрапана

на пут послидњи носе у варош

једног од салашара.

Савијаје се мокре гране

ко ними поздрав на испраћају,

прошо је брезброј пута по сунцу

зашто ромиња киша на крају.

То плаче небо над равницом

жали и доброг домаћина

и што ће мали салаш на долу

постати рушевина.

Прошла су кола трагова нема

мутна ји вода у доље спира

по широком Пачирском путу

влада осама, мук и тишина.

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/5 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  

  

  

Anti-spam zaštita - izračunajte koliko je: