ТЕБИ ЈЕ ПИСАНО ДА ЋУТИШ ЗАУВЕК
Да ли ћу те наћи у лажљивој сјени
повратку ноћи збуњеној у дану
смртности твојој
пуној мрачних нада
у свијетлости празној
хладном камену немоћи?
Кога да упитам за ОНЕ
што одоше сами
јесу ли им душе птице
или тек глас који лута
постоји ли вријеме
негдје
испод земље
коју настањују људи
са именом и лицем?
Зар да заћутим сада
кад немаш ријечи више?
У ред на неком небу
– други стани.
Ништа није рањиво као недостижна мисао
остајем да пишем твоје посљедње тишине.
Између неба и земље недозвано дозивам
име твоје заспало –
не могу да вратим
у пукотини времена путујеш без плана
не дај да заборавим
на твоје постојање.
Leave a Reply