с.к.о. – 2017.

3. страна

Име и презиме:       ДУШАН ЂОРЂЕВИЋ

Место:                           БРЗИ БРОД – НИШ

е-маил:                         d.djordjevic.018@ gmail.com

slika za sajt Dušan Đorđević

.

Душан Ђорђевић ( 1951, Доње Требешиње, Врање), у блоговима познат под именом Душан Ђорђевић Нишки, Учитељску школу завршио је у Врању 1969/70, Филозофско-историјски факултет у Скопљу 1975. Радио је у више основних и средњих школа у Нишу као школски педагог и директор. Сада ради у ОШ „Свети Сава” у Нишу.

Са колегама из колектива године 2011.покреће Лист просветних радника „45 минута”.

 

 

Од истог аутора:

у зборницима:

Сећање на БРАНКА, поводом 50 година од смрти, 2011, Ниш,

Под овим знаком побеђујем, 2012 Ниш,

Сазвежђа, 2014, Нови Сад,

Нишки песнички венац, 2014, Ниш,

Гарави сокак, 2014, Инђија;

у блоговима:

http://www.bastabalkana.com/,

http://www.srpskikulturniklub.com/,

http://www.nosorog.rs.sr/,

http://knjige.pravac.com/,

http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.rs/;

у часописима:

Школски час, Свитак, Бдење, Сретaњa;

збирке поезије:

Тиховање, Исповест, Молитва, Прибежишта,Поновљено пролеће;

стручне књиге:

Култура здравог живота, еколошко васпитање

Педагошке слагалице,

Методички путокази,

 

    ***************************

1. ЗАЖМУРИ

Зажмури…
Назвезди репатици
Наши осмеси јашу.
Удахни,
Узми ме
У твој сан Ружа нек сам
Расцветана.

2. ИЗГНАНСТВО

После буђења као прогнани бескућник
Непрестано себе тражим:
На стаклу излога, као лутка
У огледалу,

На раскрсници питам:

Где је кутак за изгнане,
Где је регистар за имена њина,
Где су до сад спавали,
Ко је померио кутак мој?

К`о Ахасфер лутам, себе да пронађем,
Иако знам ко сам, ал` да л` ко зна
Ко сам ја, пресељен, изгнан,
Тамо?…

После буђења,
Изгнаник сам само!

МАЈ 2016

3. КОРАЦИ ДУГИ НЕСАМЕРНИ
(Заклетва)

Покушаћу измерити дужину твојих корака којима си одржала наше време трајања све до тренутка наших саплитања и посртања! То су тренуци заједничког ткања путева и раскршћа која су нас повремено збуњивала и на којима смо застајкујући бројали свитке у летњој ноћи на стрњикама моравским. Чувамо те убоде стрњике као амајлије, на нашим бутинама изгужваним а осмехом одајемо једно другом радости које су нас довле до срећних звезда на којима и сада ликујемо и извор тражимо. Кад кораке чујем твоје, осетим август, стрњике и свице, пожелим сва раскршћа збуњена и ноћи звездане, устрептале. Измерићу дужину тих корака, једном!

На Дан првог снега 2016.

 

4. ПЕСНИЦИ И МУЗЕ

„ И диктираће им

Пушкин дан и ноћ

Свој нови шестотомник,
О томе шта је било, шта

јесте,

И шта ће бити на Земљи…“

Дмитриј Горчев, Град

Пушкин, Русија

Признатих песника из Париза, Барселоне
Венеције, Рима – колико хоћете, и њихових
Муза… Јелена, Адријана, Мона Лиза
Како у купаћим или без њих шетају

Обалама реке По, Сене, Роне, Дона Тихог,
Понекад пливају, ал` најчешће пишу
Да зараде свој статус и стандард…
Да би одлазиле са власницима својим

До цркве Св. Петра на препознавање
Микеланђела на делу и слушале Штрауса,
Повремено јеле сладолед и кавијар
Облачиле хаљине балске за плес

На баловима где се деле награде престижне…
Биле су пратиље, секретарице, пијари и…м у з е
ПРИЗНАТИХ са звучним именима
(у именима је цака) којима су записивале мисли

Изговараних у кревету, пијанству, неважно
дању или ноћу, са столице или клозетске
шоље, у распаду стварности или игри
кад музе преузму време…

***

5.

6. РАСЦВЕТАК ДУШАНА ЂОРЂЕВИЋА

Вечити песнички нагон за обрачуном са овоземаљским људским неправдама није мимоишао ни Душана Ђорђевића, који у збирци песама под насловом ”Поновљено пролеће” трага за одговорима правде за правду, љубав ка љубави, добро вавек добру или ће се све, како стихује песник, у болничком амбијенту нанизати ерозијом људске душе, као да нас саветом учи да све у животу има своју цену.
Пролеће је (за песника) метафора почетка, јер крај се увек почетком кити, а Душан зналачки, мисаоно верује, не напуштајући оптимизам, да се песмом може променити свет, поразити људска глупост која се историјски ненаучи искуствено злим појавама и догађањима. И као човека и песника њега боле судбине безнадежних, усамљених, ТВ сликама отрованих и заведених па тако и пева: „Немар и немоћ обележавају дангубдане, у расејање одлазе моћни, а остали надањем и борама пуне своје стомаке…”.
Песник верује, али и сумња да ће својим пером пробудити светлост (спас је у рађању светлости) из које ничу плодови спознаје добра и зла. Тај његов „расцветак” је храна чулима „у сенци мириса и маште!” и чаролија која призива осмех.
Све је у снази природе и човек је ту да се прилагоди њој, а не да се са њом ружи. Ово природњачко срце куца у песнику и он чује све изворе земље које штују слободу постојања. А слобода је све! И „Неразумна здравица”, и „Србија”, и „Одзвук звона”. Слобода је његов завичај, његови трагови „тамо на југу”, и бунарска вода, и воденице у корову, Михољско сунце и он, песник са и у њему, предан исконски патриотским нитима из којих и не жели да се ишчупа. Он зна да је реч једнака делу и да откривати значи мењати себе и свет око себе.
Читалац који ће путовати токовима Душановог пера запазиће да су песме слободног стиха и ритмике, са чулном звучношћу који остављају трагове у сећањима. Можда се првим читањем песме Ђорђевића не отварају јасноћом, али голицају ум и траже да им се покором вратиш, да би ти по други пут изрекле оно што песник стихује. Песник прозним сликама ниже, као на филму, догађаје које је чулима присвојио и нама, читаоцима, нуди слутњом да се морамо упитати куда то води овај урбанизовани живот, до којих граница пристојности и да ли и ми том свету припадамо (а припадамо) или како песник пева у песми Упорност „Знам да ћемо једном,пој цврчка/ и оно плаветнило неба предавати унуцима/ за пажњу и широм отворене зенице,/ а ми ћемо расти, поново, са њима…”
Ако се међу ових четрдесетак песама, читаоче нађеш, знај да је мука родила песму у песнику, да се из бола песми прилази и да је песма вавек жива, а песник Душан Ђорђевић перо које трага по сновима космичких недодира не би ли се словом љубави обојио и теби стихове поклонио.
ЈовицаЂурићМајор,песник

7. СКУЛПТУРЕ
И на крају сва ћеш, нема сумње
поћи замном као река
којој се обале разилазе на све стране…
И поплавићеш ме затеченог
на спавању, ушушкаћеш корењем и муљем
сво моје постојање и љубав обећану.
Узалудно отимање уплешће нам прсте
и леве и десне, окамениће их у знак наше
вечне чежње да спојимо обале.
Камене руке рећи ће да су ту биле
бујице љубави, а потомци ће од њих
клесати парковске скулптуре посвећене
заљубљенима и онима што нису.
Мале скулптуре, камене боје, биће
топла узглавља онима што се
волети почињу.
Грејаће их пригушена хтења,
ритуал плеса бојажљиве младости.
Ја ћу бити херој ослушкивања
твоје умирујуће природе, боје камена!
Непокајан, чврсто ћу држати прсте
скулптуре, верујући да поплавом љубави
спојиће обале бар они које дотицасмо нежно.

8. ПОНОВЉЕНО ПРОЛЕЋЕ

Временом стасао сам у простору ограниченом
болничком оградом и свешћу у пацијента болничког круга!
И птицама био сам познат па су ми слетале на клупу
по оброк, баш онако као што си ти чинила
тражећи ми длан да ослониш образ и саопштиш
да си се родила по други пут.

По том рођењу неприсутно си ме изводила и уводила
у истину коју си крила десним дланом и показала
храброст за обоје; то пролеће је препознало
живот дарујући нам га да поново ширимо љубав
зеницама и осмехом на толики свет у коме пркос и мржња
доводе ратове, инвалиде са којимa смо погледима
саучествовали.

И без речи допирали смо до туге шетача болничког круга
тражећи у њиховом погледу бар мало нашег пролећа и наде
у поновљену стварност; увек смо носили прегршт наде
у сусрету са белим мантилима, осмехом
охрабривали истину да неједнаке шансе имају
право на поштовање и саплитање.

Мисли нам заробљене у погледе увек сагоревају у
осмех сваком познанику дариван
одбијајући се као отпоздрав и скидање шешира,
као осмех узвраћен.

***

9. ДА ЛИ ДА ВАС ПИТАМ…

Како се мирно спава
Каква вам је ноћ,
Кад сви спавају
Да л’ вас боли глава?

Да вас питам, музика шта је
За миран сан, за дан
Нови, поздрав без осмеха,
Да вас питам, мир Божији где је?

У осами трачак наде крадем,
Одговоре у страху назирем,
Дајем време на продају,
На пијаци безименој,

У пешчанику набујала река
Песка, јури без шума,
Оде време са мог друма
И пустињска дина мека!

О Ускрсу Душан Ђорђевић Нишки
2017.

10. КУЋА

Нисам имао храбрости
Да уђем,
Унутра има нових станара!
Зидови без коже
Причају своју причу!

На дрвљанику стоји успомена
Да буде посечена
Ко пилету врат, дечјом руком,
И суза у оку!

Из бунара старог, гласови
Прошлости и капи хладне воде
Да умијемо лица,
Осмеху да се вратимо!!!

На полици књиге, писма
Студентсе њубави, прашином
Засуте, мојом пажњом,
И гаром из старог оџака!

Без речи држим празнину
У души, чемер прави,
Двориштем шетња по прошлости
И клупа трули у трави!

11. МОЈА БОРБА

Најбоље стихове писао сам
кад нисам контролисао емоције
када су оне контролисале мене!

Најбоље одлуке биле су одлуке срца,
Најбоље снове имао сам у одсуству савести,
Најбоље циљеве досезао сам без плана!

Налепше љубави су прве и оне на први поглед,
Послове сам добијао кад их се нисам надао,
Све ми је било лепше кад ме нису хвалили!

Срће сам имао више од памети кажу ми,
Кад испијамо беседе испред сеоске задруге,
Одрастао сам противећи се природи као и сад,
Остарио сам не марећи за последице!

Исхитрено најлепше комплименте делим
Кажу ми другарице моје,
Трчећи последњи сам долазио а први одлазио.

Непромишљено сам критиковао друге
У одсуству памети и страха,
Бришући учешће своје у овом животу…

Последњег дана
јануара 2017. Душан Ђорђевић Нишки

12. ЊЕНО СУНЦЕ

Корачајући, откривам окраћеле ноге за достиг у мирну луку.
На поветарцу јутрошњем сејем бригу за дохват година безбрижних
и скупљам остатке уснулих снова. Рука ми остаје у својој причи, изнад главе,
а прсти се разлетели, као помахнитали, у вакууму, као да неком поруку шаљу,
Хоћу још.

Забринут за сусрет са непознатим, враћам прсте шаци а оглувелом небу поручујем
да сунца има и тамо где нас Праведни купи. Ако се само комад овог неба нађе тамо,
Враћам се, поручујем на одласку! Не да украдем последњи удисај са њега,
већ да Праведном понесем све грозоте његових слугу на Земљи

и очистим је од несна и лажних надања које испунише ми ноћи као звезде безбројне
небо недохватно! Враћам се
да, празнике душе понесем, да се похвалим, да не оставим незнабошцима
ни једну своју славу и покору с којима ће се само изругивати.

Закопчавам последње надање у избледеле корице љубавног романа,
који пишем од своје петнаесте, да последњим поглављем захвалим Творцу
што ме научио да волим, као и успомену на њу, ако је ово Сунце не сагори, носим!

Једино сунце које ћу са неба да носим је њено.
Умело је да отера зиму усред лета,
умело је да у радости има меру,
и топлоте кад је зима.

***

13. САСВИМ ЈЕ СВЕ ЈЕДНО

Ако смо загледани у пчелиње крило
И латице најлепше нам руже, ту у башчи нашој
Нећемо видети, осим магле полена
Нећемо чути, осим мириса руже нам драге!

Можемо чути причу о меду њеном, ал’
Кад и како, кад и како нам здравље поправља
Ако не пробамо, нећемо дуго знати,
Нећемо себе моћи поправити!

Ово нек не буде прича о пчелињем меду,
Нек будни пчелињи зов чујемо и без страха
Се у непознате вртове отиснимо, као са
Шатром Јеђупи свет што освајају, само за данас,

Сутра ако дође…, радоваћемо се Сунцу
Новом, као новорођенчад фоке на санти ледној:
Освојили смо нову тврђаву, са даном новим,
За дарове, који су увек горе!

Кад скинеш тај сјај полена пчелињег
Из башче наше, из очевине нам – тешке,
Бол рађања новог, душа ће носити
За нови дан, за пуно срце у шатри јеђупској!

И сасвим је све једно,
Са ког смо камена у незнан скочили,
И сасвим је све једно каква је шатра,
У којој нам је срце пуно!

На дан апостола
Симеона, Душан Ђорђевић Нишки
10. о5 2017.г.

14. ИМАО САМ
Имао сам породицу која је била
Мој дом, мој кров, моје све.
Имао сам детињство које значило је
Моја обавеза, моја игра , моја слобода.
Имао сам учитеља који ме поштовао
као мог деда Перу.
Имао сам комшије који су ме чували
Као своје дете!
Имао сам двориште, пуно живине –
У коме смо вршили жито око стожера.
Имао сам Тесла радио на ком су
Само одрасли смели да укључе вести,
И имао сам залеђену реку и слечуге
Црквену падину и саонице за снег.
Имао сам лопту од говеђе длаке,
Лопту од чарапа, крпењачу и другаре.
Сад имам оно о чему сам маштао
Али је отишло оно дете
Коме завидим на детињству!

Мај 2017. г. Душан Ђорђевић Нишки

15. ПИТАЊА

Како стихом обухватити
Протекле дане и године
Кад одбегле су у сећања?

Како доживљаје упластити
За резерву ––
Кад зима обузме душу,
Кад се зебње јаве?

Како жудње скрити
За дане кад боли,
За дане са ветром,
За ноћи дуге?

Зато не пристајем на стих
Песма се рећи мора
Дугачка, д у г а
Као словенска туга!

Мај 2016. Душан Ђорђевић Нишки

16. ПОБЕЂЕН

Хладна као мисао вуче се обмана,
Попут духа…
Наслућивао сам је, са закашњењем увек,
Данима мучен њоме…

Да л` су намере моје
и другима добре,
Добре?
Је ли добро за ме
И другима добро?

Човек је само човек
Обманом се храни,
Без намере – зао буде!
Није вредно да се брани
Побеђен је УВЕК!

Мај 2016. Душан Ђорђевић Нишки

***

17. КАКО БОЛИ БОЛ

Боли штрајк и ћутање,
боли неправда, бела куга боли
и пуста села, боли младост успавана,
боле одласци њини у туђини,
боле несврте остарелих…
Како описати:
несан,
неизвесности,
несавест,
небригу…
Како описати:
недосед,
непричање,
шапутање мисли…
Како живети садашњост
коју нам подарише јаки,
како живети садашњост –
у којој не постојимо?
Kако школама подарити ђаке
како усправити робље
како обновити поравнато гробље,
вратити сећања, памћења,
аргатовања, задруговања, мобе,
мила шапутања уз ватре сеоске,
зимске седењке предиља,
плетиља, ткаља…
Како живети тужну садашњост?

18. ПРЕЛИСТАВАЊЕ

„Људи умиру само у два случаја:
Када су испунили своју предодређеност
Или када остали схвате да то нису, и да не намеравају.
НЕМА ЗАЈЕБА“

Дмитриј Горчев, писац, блогер, РУСИЈА

Данас сам прелиставао себе, читајући садржаје
листића који су ме окруживали и вирили,
из фијока мога стола се нудили, са плуте на зиду
прободени, окачени да ме упозоре:

Да је сусрет у 12. 00 сати, да долазе прваци
и њихове баке, нашминкане баке
као за најсрећније изласке из прошлости,
воде унука до школе!

А књиге, које сам као мрав довлачио годинама
да ми при руци буду, и „Слагалице“ моје
које сам свима радозналим поклањао… и

примерци књига које ћу поклонити колегама,
по кесама, са именима оних који ће их примити…

Преостале иду у кутије, за неко „домаће отварање“!
Кутија девет је ипак мало више
од бошчалука младе одбегле, смејем се себи…

Осећања… остају, у кутије не могу,
за таленат пре времена …

И ЧЕСТИТКЕ И ПОРУКЕ И ПИСМА ПРИЈАТЕЉА
све је ту на столу и стари стони календар из 2001,
са мноштвом бројева телефона, адреса, порука…
И он иде са мном… све бих да вратим у ВРЕМЕ,

понесем…

Читам имена, Петар од Јадра, др Јован Ђорђевић,
Русомир, Руско, Владимир Станковић, др Љубица
Продановић, др Поткоњак, др Радован Грандић…
Колега, имена многих, све, све ми то треба!

„45 МИНУТА“, преостали бројеви, насловнице
Милосава, Будимира, Душана, Јелене, Синише…
И стари дрвени зидни сат, драга успомена,
самном је дочекао ово прелиставање…

Без одмора шетам грандиозном грађевином,
Школом, у паузама, тражећи прохујале сусрете,
срећна лица учитеља и ђака, забринуте родитеље,

више од десет пута, неуморно, упијам сваку слику,
Сваки угао, простор, звук инструмената
из кабинета музике,
грају ђака из трпезарије…

Остају у ваздуху жеље да више васпитања
од толеранције буде, али … као да глувом
оркестар поправља слух, време ће своје рећи…

Звонило је, за ВЕЛИКИ ОДМОР, мој,
адио…

19. ШТА С КОФЕРИМА РАДИТИ

Свако напуни свој, до врха,
Данас је био ДАН татиног и МАМАИНОГ
Кофера препуних тајни свакојаких…

А живели смо с њима и нисмо знали:
Да пуни су и спремљени!
О, колико тајни данас сазнах!

Ужарски еснаф брак им подарио и нас,
Много срећних раздвајања,
Много тежачких дана без мрвице хлеба,
И многа шапутања на јастуку.

Завирили смо у те тајне на Дан сусретања:
Све нам оставили!
Можемо бирати, ТОЛИКА је понуда!

Одједном схватили смо
Да то царство успомена
Само у тој кући, у тим коферима има.

Закључали смо обоје и…
Оставили ТАМО за нека
Нова и следећа отварања!

На ДАН сећања, 15. 01 2017.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 5.0/5 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +3 (from 3 votes)
с.к.о. - 2017., 5.0 out of 5 based on 1 rating

Pages: 1 2 3 4 5